Mnoge među nama redovno odlaze frizeru. Neko jednom mesečno, neko dva puta, a poneko skoro svakodnevno. Većinom svakodnevnu brigu o kosi vodimo same, a u salon odlazimo za nešto krupnije. Naravno, idemo i kada nije neophodno, jer u salonu uživamo. Frizere ponekad uzimamo zdravo za gotovo, jer salona ima mnogo i skoro za svakog. Nije uvek bilo tako. Kako se danas gigantska frizerska industrija zapravo rodila?
Frizer, berber, lekar ili sveštenik?
Prvi frizeri su zapravo bili berberi. Reč vuče od latinskog reči „barba,“ odnosno „brada.“ Razvoj frizerskog zanata možemo da pratimo od pre doba Rimljana, sve od osvita civilizacije. Najraniji poznati izveštaji o berberima su od pre 2.300 godina sa Sicilije koja je, očigledno, bila kolevka „sicilijanskih berbera.“ Mjuzikl „Sweenie Todd“ sa Džonijem Depom u glavnoj ulozi je upravo inspirisan sicilijanskim berberima koji su zaradili nadimak „mesari“ zbog tupih bakarnih brijača koji su povremeno mušterijama pravili ožiljke.
U starom Egiptu, sveštenici su često zbog religije postajali i frizeri. Verovali su, naime, da duhovi mogu da uđu u telo kroz vrhove kose i da čovek može da ih se reši šišanjem. Zbog toga su ti berberi/sveštenici bili veoma cenjeni i često su dobijali poziv da za sreću vode važne ceremonije, poput venčanja. 
U starom Rimu, berberski, odnosno frizerski zanat je bio naširoko rasprostranjen, ali je sama profesija bila znatno drugačija nego danas. Frizeri nisu radili ui svom prostoru, nego su usluge nudili po kućama ili na ulici, uglavnom veoma jeftino u borbi sa brojnom konkurencijom. Naravno, pojedini su izbijali na vrh, šišajući i brijući samo bogate i svoje znanje su odlično naplaćivali.
Nisu radili samo svoj posao: vešto baratanje oštricama donosilo im je čak i medicinske poslove. Obavljali su pojedine hiruške zahvate, poput stomatoloških ili puštanja krvi, za koje se vekovima verovalo da leči bolesti. Sve u svemu, sa mnoštvom veština, zarađivali su više od prosečnog lekara iz te ere.
Zabrana “lečenja” i okretanje sopstvenom poslu - frizerskom
Krajem srednjeg veka medicina je uznapredovala, pa su lekari počeli da se žale što se berberima i frizerima i dalje poklanjalo poverenje. Vremenom su im „hirurške dužnosti“ uskraćivane i prepuštane za to posebno obučenim hirurzima. Ipak, još dugo su licencu hirurzima odobravala dvojica berbera.
Krajem XVIII veka, berberi i frizeri su konačno počeli da se bave onim što je danas frizerska, odnosno berberska profesija: stilizovanjem kose, odnosno brijanjem i održavanjem brade i brkova. Imajući u vidu da su perike bile veoma popularne krajem XVIII i početkom XIX veka, većina frizera je više pravila perike nego što se 
bavila umetnošću oblikovanja kose.
Kako su perike izlazile iz mode, bogatim žena iz ovog perioda se, kao stvar prestiža, preporučivalo da nose složene, velike i bogato ukrašene frizure. Prvi put u istoriji, frizeri muškarci počeli su da uređuju kosu ženama, a među prvim frizerskim zvezdama bio je jedan francuski stilista. Umetničkog imena Šampanjac, on je u Parizu uređivao kosu bogatim ženama.
Moderni frizeri diktiraju stil slavnih – i miliona običnih
Frizerski posao kao ozbiljna profesija začet je proglašavanjem Legrosa de Ruminjija za prvog službenog frizera francuskog suda. De Ruminji je osnovao i prvu frizersku školu, u kojoj je obučavao buduće ženske i muške frizere. U to vreme, frizerske salone su otvarali samo bogati, jer samo oni su mogli da zaposle profesionalne frizere. Prvi frizerski salon za decu otvoren je 26. marta 1866. godine.
Sa druge strane Atlantika, najpoznatiji frizer bila je Mari Lavo čiji je salon bio veoma popularan među bogatim ženama Nju Orleansa. Prvi lanac salona bio je ideja Marte Matilde Harper. Matilda je svoj prvi salon otvorila 1888. u Ročesteru. Tačno četiri decenije kasnije, brend Harper je imao oko 500 salona širom sveta.
Ulazak električne struje u svakodnevnicu podstakao je razvoj frizerskih uređaja, poput onog za pravljenje trajnih frizura, a ubrzo potom i legendarnu haubu za sušenje kose. 
XX vek su obeleželi mnogi slavni frizeri, koji su postali simbol mode svog vremena i novih, revolucionarnih stilova. Frizeri poput Aleksandra de Parija, Rejmonda Besona, Keneta Batela, Vidala Sasuna ili Džina Šakova postali su legende još za života i obeležili karijere brojnih poznatih ličnosti – muzičara, glumaca, političara.
Naravno, nepotrebno je isticati da svaka žena i svaki muškarac vole svoju kosu i žele najboljeg frizera koji će se njom baviti. Izbor dobrog frizera i salona je važna odluka svakome ko brine o sebi. O važnosti tog izbora govori i ova, sasvim kratka istorija frizerskog zanata.
