Rituali

KOSA I ČOVEK – OD (PRE) ROĐENJA, DO (POSLE) SMRTI

Šta nam kosa znači? Zašto joj posvećujemo toliko pažnje, još od početka civlizacije? Možda jer je kosu lakše oblikovati nego bilo šta drugo na čoveku. Kosom smo mogli, a možemo i danas, da pošaljemo nekakav signal o sebi i svom položaju.

Kako god, kosa je bila predmet pažnje od kako su ljudi počeli da se organizuju u društvo. Od rođenja, pa do smrti – a onima što ostaju i posle nje, kosa je čoveku bitna. Shodno tome, većina društava imala je stroge rituale posvećene kosi svojih članova.

ROĐENJE: KOSA NOSI TRAGOVE PRETHODNOG ŽIVOTA

Budisti i hinduisti veruju u reinkarnaciju. Odnosno, da živimo život u nizu – jedno telo napustimo, u drugom se rodimo. Smatraju i da se tragovi prethodnog života zadržavaju u kosu.  Stoga na Tajlandu i u Indiji bebi briju glavu mesec dana po rođenju, ostavljajući samo čuperak navrh glave.

Obrijana kosa se pušta niz reku i simboliše oslobađanje od prošlosti.

U pojedinim islamskim zajednicama, dete šišaju posle određenog vremena, mere odsečenu kosu i onda isto toliko zlata ili srebra poklanjaju u neku dobru svrhu. Mongolski nomadi žive pod teškim uslovima i slave preživljavanje svake bebe.

Svako od okupljenih na takvoj proslavi detetu odseca po jedan pramen kose, a ono što pretekne se izbrijava. Kosu zatim zamotavaju u svečanu svilenu tkaninu i zašivaju je.  

Ortodoksni Jevreji smatraju da dete ne sme da se šiša pre napunjene treće godine, odnosno pre početka formalnog obrazovanja. Pretpostavlja se da to potiče iz verovanja da se plodovi biljke ne ubiraju manje od tri godine posle sadnje.

ADOLESCENCIJA: SADA STE ODRASLI I KOSA TO SVIMA POKAZUJE  

Tradicionalistička društva često formalno obeležavaju i prelazak dece u adolescenciju, odnosno u zrelost. To je stav zaostao iz prošlosti, kada su mladi sa polnom zrelošću dobijali – hteli, ne hteli – punu odgovornost. Da se venčavaju, rađaju decu i, naravno, da zasuču rukave uz odrasle.

Kada se devojčice severnoameričkog plemena Navaho zadevojče, ostale žene joj peru kosu sapunom od juke i upliću u komplikovanu punđu. Frizuru drže tračice jelenske kože.

Ako je verovati internetu, u Južnoj Americi, jedno amazonsko pleme čupa kosu devojaka pri njihovom ulasku u odraslost, pripremajući ih za buduće tegobe. Na osnovu toga, može se pretpostaviti da je tamo život prilično tegoban.

Na ostrvu Niuje – negde nasred puta preko Pacifika između Australije i Perua – dečaci se ne šišaju do ulaska u pubertet. Kada im dođe vreme, rođake ih pažljivo iščešljavaju i onda šišaju.

U Kini nekada devojke su kosom uređenom prema strogom protokolu pokazivale da su spremne za udaju. Češljanje i postavljanje kose na određen način obavljalje su “žene sreće.” Tradicija je delimično sačuvana do danas i sastoji se od pobadanja listova smreke u kosu.

Samo venčanje ogroman je događaj u svako društvu na planeti. Žene afričkog plemena Zulu dobijale su komplikovanu pletenicu u obliku korpe, dok su hasidske neveste žene odmah po venčanju brijale glavu i umesto kose stavljale periku.

Jevrejska zajednica u SAD se pobunila protiv tog običaja i 2004. je izvela veliko paljenje perika na lomači u Vilijamsburgu.

SPORT: PUNĐA JAPANSKIH DIVOVA

Ljudi su često sujeverni i nešto rade protiv uroka, dok drugo izbegavaju da rade. Pojedini vrhunski sporisti puštaju kosu ili bradu u nekom trenutku, drugi je skidaju.

 Ali nema sportske tradicije da se meri sa onom u sumo rvanju. Sumo je krcat je običajima vezanim za kosu. Svi rvači imaju dugu kosu, da bi mogla biti skupljena u punđu.

Oblik punđe ukazuje na status steknut pobedama. I tu nema improvizacije: tačno se zna kome pripada kakva punđa. Kosu, inače, pripremaju majstori čije se porodice time bave generacijama.

Kada se neki rvač povlači, nekadašnji treneri i protivnici odsecaju mu kosu, pramen po pramen.

SMRT: MRTVA KOSA SVE NAS NADŽIVLJAVA

Kosa je čoveku odvajkada posebno bitan simbol kada je smrt u pitanju. To nije slučajno: mrtva je dok živimo, ali zato kada umremo vekovima može da ostane jedva izmenjena.

Drugim rečima, pramen kose jedino je što ostaje iza pokojnika a da se može pogledati i dodirnuti.

Kraljica Viktorija do kraja života je nosila broš sa nešto kose svojih roditelja i medaljon sa fotografijom i pramenom kose svog muža, princa Alberta, umrlog već u 42. godini.

Inače, time je lansirala i prilično mračnu memento mori, odnosno čuvanja nečega ostalog iza pokojnika. Između ostalog, u posebnoj posudi čuvale su se čak i suze.

Ratnici mnogih plemena sa raznih strana sveta skidali su kosu svojim žrtvama. Skalpiranje, dakle skidanje kose sa lobanje sve sa kožom, onako kako je predstavljeno u knjigama, filmovima i stripovima o Divljem Zapadu, stara je praksa severnoameričkih plemenima i datira unazad barem do XIV veka.

Kroz sukobe starosedelaca i doseljenika u Severnoj Americi, skalpiranje je trajalo do pred kraj XIX veka i praktikovali su ga svi.

Skoro svaki kutak sveta diktira neki običaj i onima koji ostaju iza umrlih. Ponegde je to pokrivanje kose maramom, drugde je šišanje na kratko ili brijanje glave, a u Etiopiji se nekada od žena očekivalo da bukvalno počupaju svoju kosu i tako dokažu tugu.