.png)
Ženska oglavlja predstavljaju istaknut element narodne nošnje i zauzimaju posebno mesto u srpskoj narodnoj tradiciji. Oglavlja su pokrivala kosu i bila dodatak ženskoj lepoti, ali su imala i magijsku ulogu u obredima i važnim događajima u životu. Razlikovala su se po vrsti i načinu ukrašavanja žena i ukazivala na životno doba žene, ali i bračni, ekonomski i društveni status.
Dok su devojčice uglavnom bile gologlave ili su nosile jednostavne marame, devojke « za udaju » češljale su kosu na razdeljak, a krajeve su uplitale u perčine ili pletenice. Nakon prosidbe, devojka je počinjala da pravi svoje oglavlje. Budući da je svaka žena sama izrađivala svoje oglavlje, ona su bila pravi poligon za kreativnost, maštovitost i spretnost u izradi, bez obzira na uglavnom isti kroj. Oglavlja su se u porodici često nasleđivala, a u slučaju da porodica nije mogla to da priušti, svadbena oglavlja su se pozajmljivala od članova rodbine. Nošnja (kao i oglavlja) retko se prodavala, već se u nasleđivala u vidu devojačke spreme.
Svadbena oglavlja su bila posebno atraktivna i često ukrašavana religijskim i paganskim obeležjima. Izuzev (obaveznih) krstastih motiva koji su ukazivali na versku pripadnost, ukrašavana su ogledalicima, praporcima i paunovim perjem. Ovi dodaci imali su magijsku (zaštitnu) ulogu i verovalo se da odbijaju zle čini. Osim svadbenih, postojala su i oglavlja koja su žene nosile i nakon udaje, uglavnom na bitnim događajima i kada su se pojavljivale u javnosti (sve do prvog porođaja) i takođe su imala zaštitnu ulogu.
Oglavlja su nosila i specifičnosti kraja u kome su nastajala, a po raznovrsnosti bogatstvu ukrasa posebno su se isticala oglavlja Srpkinja sa prostora Kosova i Metohije. Na ovoj teritoriji se u proteklim vekovima izrađivalo više vrsta pokrivala za glavu koja su odgovarala bračnom i ekonomskom statusu žena. Osnovu svakog oglavlja činila je plitka kapica koja je pokrivala teme i kosa spletena u pletenice. Na osnovu su našivani ukrasni peškiri, ali i kićanke od perlica, praporaca i kovanica.
Oglavlja Kosovskog Pomoravlja
Najstarije oglavlje udatih žena iz Kosovskog Pomoravlja jeste takozvana „krpa“, pokrivalo za glavu seoskog tipa koje su žene nosile od udaje do smrti. Osnova ovog oglavlja je plitka kapa kupastog oblika ukrašena peškirom i perlama. Sa obe strane glave spušta se do visine ramena kićanka od bućki, perlica i resa. Na temenu je pričvršćena krpa od čoje pravougaonog oblika, crne boje, dužine do ispod struka. Pri kraju su našiveni ornamenti crvene boje, iznad njih šljokice u obliku kule ili trougla, a na samom kraju rep okićen dukatima i resama. Oglavlje se pričvršćivalo ispod brade. 
Oglavlja Šumadije
Na teritoriji Kosmaja, Kolubare i Gruže, devojke koje su stasale za udaju nosile su ćelepuš – plitku, crvenu kapu od sukna, kupastog oblika koja je bila u upotrebi sve do polovine 19. veka. Kada devojka postane nevesta, ćelepuš je bio zamenjen smiljevcem nevestinskim oglavljem. Smiljevac je pravila nevesta uz pevanje ritualnih pesama i uz pomoć svojih drugarica, a svaki element oglavlja imao je simboličko značenje.
Kapa se sastojala od nanizanog novca (čak do 300 novčića) ili zlatnika. Novac na kapi ukazivao je na društveni i ekonomski status neveste. Gornji deo kape je ukrašavan motivima biljaka (smilja, ali i bosiljka, nane, majčine dušice, i sl.) kojima su u narodnoj tradiciji pripisivana magijska svojstva. Bosiljak je, na primer, smatran moćnom amajlijom, ali je na kapi, ipak, dominiralo smilje koje je smatrano devičanskim cvećem. Na samom vrhu kape se nalazilo paunovo perje buduči da se verovalo da « oko » na perju može da odvrati i zaštiti mladu od urokljivih očiju. Osim toga, paunovo perje je ukazivalo i na viši društveno-ekonomski status, pa su siromašnije neveste nosile perje ćurana ili kokošaka. Na krajevima oglavlja bili su praporci čija je uloga bila da teraju demone. Sa zadnje strane se nalazio duvak – peškir od tankog, belog platna koji je držaoe kapu da ne padne s glave.
Posle venčanja, žena bi još 40 dana, svakodnevno, nosila smiljevac, a posle prvog porođaja samo nedeljom i praznicima. Nakon toga, kapu bi rasformirale, a novac se čuvao kao porodična dragocenost i koristio se za dekoraciju nekih drugih predmeta, odnosno pozajmljivao se siromašnijim rođakama za njihovo venčanje.
Oglavlja istočne Srbije
Osim smiljevca, neveste u istočnoj Srbiji su nosile i oglavlje pod nazivom trvelji sa prevezom. Osnova su bile dve deblje pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune koje su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku. Trvelji su ukrašavani cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i novcem. Preko trvelja stavljan je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine koji se spuštao se do polovine leđa. Prevez je ukrašavan kovanicama, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi su imali i ulogu amajlija koje su nevestu štitile od zlih sila.
Oglavlja Mačve
Posebno atraktivnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi. U pitanju je teška kapa poznatija kao naniz, koja je sa svih strana bila okićena srebrnim novcem. Ova kapa se produžavala niz leđa i preko grudi i bila je ukrašena smiljem, a nešto ređe i ružama. Dan posle venčanja, neveste su nosile oglavlje obradač, bogato ukrašena nakitom koji je bio poznat kao ukovi i kuke.
Godinu dana nakon večanja, nevesta je dobijala status udate žene i počinjala da nosi oglavlje udate žene poznatije kao konđa koje se sastoji iz dva dela - plitkog, drvenog podmetač koji se stavlja na samo teme i marame od običnog platna ili ubradače koja se savijala po dijagonali i čija su tri kraja slobodno padala. Kako se drveni podmetač ne bi video, korišćena je ukrasna traka od pliša ili svile – kumaš. U Šumadiji se ovaj drveni podmrtač nosio visoko na temenu, dok je gotovo ceo prednji deo glave ostajao nepokriven. 
Oglavlja Vojvodine
U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape kofire koje su se izrađivale od kartona i bile obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu oglavlja bilo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje vojvođanskih nevesta (a posebno onih imućnijih), bila je zlatara ili zlaćanka, kapa izduženog oblika sa dva para traka koja je izrađivana od satena, brokata, svile, ili atlasa, uglavnom žute, plave ili bele boje. Oglavlja su bila ukrašena zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana, kao i staklenim kamenčićima, šljokicama i perlicama.
Polovinom 19. veka ćelepuš je zamenio fes visine 5 cm koji se izrađivao od crvene čoje i ukrašen svilenim, crnim kićankama, vezom, gajtanom, metalnim novčićima, i tepelucima. Devojke su oko fesa obmotavale pletenice. Neveste su i dalje nosile smiljevac, a udate žene konđu. Vremenom su oglavlja (posebno ona komolikovana) počela da izlaze iz mode, a devojke počinju da nose slobodnije frizure, po uzoru na gradske. Počele su da seku šiške i talasasto oblikuju kosu iza ušiju (« kolmovanje »).
Smiljevac prestaje da se nosi u drugoj polovini 19. veka i zamenjuje ga fes ukrašen venčićem i velom, po uzoru na gradske neveste. Udate žene su i dalje nosile konđu, ali paralelno s njom počinju da nose fes sa tepelukom. Kako bi se razlikovale od devojaka, udate žene su nosile i bareš, ukrasnu od pliša ili svile sa vezom koja se postavljala oko pletenice.
Između dva svetska rata devojke su najčešće išle gologlave ili su nosile marame kvadratnog oblika, savijene po dijagonali i vezivane ispod brade. Neveste su prešle na venčić i veo, dok su udate žene nosile bele marame vezane ispod brade.
